Михајло Мерћеп

Мерћепи су са Секуловићима први донијели културу у билећки крај, и уско су везани за златно доба Билеће. Они данас немају ни назив бар једне Билећке улице, а мало је познато да је њено градско језгро (Обилићев вијенац) добило своју физиономију на основу урбанистичког плана у чијој је изради, почетком ХХ вијека, учествовао и Владимир Мерћеп.Жалосно је да Билећа нема чак ни једну скулптуру Владимирове кћерке Рајке, а у сарајевској галерији има доста њених радова..

Овако су, најчешће, почињали сви текстови у којима се спомињу Мерћепи и Билећа. Међутим, захваљујући пријатељима из Мађарске, данас сазнајемо и неке друге информације..

Михајло (Михаил, Михаљ, Мијо) Мерћеп рођен је у Дубровнику 1. септембра 1864. (20. августа према јулијанском календару), од оца Митра (Димитрије, Дмитар) из села Ђедићи код Хума, и мајке Стане рођене Јовановић, поријеклом из Рисна. Вјенчали су се 1863. у Цетињу. Махајло је рођен у Дубровнику гдје га је 8. септембра крстио парох Тодор Јанковић, док је кумовао локални трговац Тома Ефмановић. Осим њега, Митар и Стана имали су још троје дјеце: најстаријег сина Владимира, рођеног у Цетињу, те Младена и Персиду, рођене у Kладову.

Михајло је основно образовање започео у Kладову, а школовање наставио и завршио у Турну Северину, на супротној обали Дунава. У годинама након убиства Kнеза Михајла, Митар се враћа у Херцеговину, а Михајла пут води преко Рисна и Дубровника у Билећу, гдје ће се са братом Владимиром почети бавити трговином и спортом.

Са 18 година већ је био страствени фотограф и бициклиста. Године 1889. набавио је – најприје из Њемачке, а затим и из Енглеске – прва возила с пнеуматским гумама. Успјех на 500 км дугој утрци Беч – Грац – Трст, одржаној од 24. до 26. септембра 1892. био је медијски добро попраћен, али је његов сљедећи подухват уистину одјекнуо медијским простором Двојне Монархије и Србије.

О Мерћеповом путу бициклом од Билеће до Чикага, започетом 15. августа 1893. писале су бројне новине широм Аустро-Угарске и Србије. Из њих дознајемо да је возио трасом Сарајево – Загреб – Грац – Беч – Берлин те је 6. септембра стигао до Хамбурга. Одатле је лађом препловио Сјеверно море до Хартлепула, настављајући вожњу преко Манчестера до Ливерпула. Даље је, 16. септембра, запловио бродом „Лаке Супериор“ пут Kвебека те је, стигавши у Kанаду, наставио трасом Монтреал – Буфало према Чикагу.

У Сједињеним Државама Мерћеп је провео нешто мање од четири године, живећи у Тексасу и Илиноису. Средином маја 1897. запутио се натраг на Стари континент, трасом Чикаго – Форт Вејн – Kливленд – Ери – Буфало – Њујорк – Хамбург – Берлин – Праг – Дрезден – Беч – Будимпешта – Београд – Цетиње.

До краја XIX вијека Мерћеп је живио на релацији Херцеговина – Црна Гора те се вјенчао са Ружицом Бабић. Прво дијете, син Бранко, рођено је 5. октобра 1900. у Будви. Годину дана послије пар се преселио у Загреб, гдје ће почетком новембра отворити „фотографска радња и сликање портрета“ на Прерадовићевом тргу бр. 7. Мерћепов атеље дуго ће бити водећи у граду са шесдесетак хиљада становника. Радња ће радити до 23. августа 1920. године, а специјалитет су биле платинотипије „у потпуној природној величини по свакој малој фотографији“.

Дана 8. новембра 1905. Михаилу и Ружици у Загребу је рођено друго дијете, ћерка Надежда.

По питању изума, а о чему мало знамо, битно је споменути да је крајем 1907. године израдио склопиви платнени чамац. Пробна вожња одржана је на Сави 13. новембра у 15 сати, а глас о изуму пронио се широм бивше државе. Чамац је био лаган за управљање и могао је примити осам особа, а склопљеног га је могао носити један човјек јер је био величине руксака.

Дана 20. септембра 1908. године као један од 65 возача учествовао је у аутомобилистичкој трци од Шотовина до Семеринга у Доњој Аустрији. Мало прије тога набавио је ново тркаће возило – аутомобил марке „Пух“ са два цилиндра који развијају 10 Хп. Пробно путовање на релацији Грац – Вараждин – Загреб, дуго 209 км, прошао је за 4 сата и 30 минута.

Према разним југословенским новинама, у Загребу је живио до почетка седме деценије живота, када му је дуготрајна шећерна болест постала велик проблем. Због тога се, 1936. године, преселио у Београд, у кућу на адреси Гундулићев вијенац 65, гдје је и умро 24. новембра 1937. године. Два дана послије сахрањен је на београдском Новом гробљу.

Приредили: Билећа – историја и занимљивости

Извори :

1. Nagy Háború blog [nagyhaboru.blog.hu]

2. Tibor Molnár

3. Хрвоје Г., Изворни научни рад: Михаил Мерћеп – спортски подухвати, пословни (не)успјеси и авијацијске контроверзе. Загреб, 2024.

За више информација:

1. Анђелко З., Прилози за проучавање знаменитих личности требињског краја – Димитрије М. Мерћеп. Трибуниа 1, 1975.

2. Лана М., Преглед живота и рада фотографа Милана М. Продановића. Перистил 60 (2017).

3. Миливоје Н., Мерћеп Михаило, Војна енциклопедија, св. 5. Издање редакције Војне енциклопедије, Београд 1973.

4. Сава М., Историја југословенског ваздухопловства. Штампарија Д. Грегорића, Београд 1933.

Прикажи мање