Лука Стијачић Брада

Наш најпознатији учитељ и просвјетитељ рођен је 1882. године у Билећи. Средњу учитељску школу завршио је у Сарајеву. По окончању школовања примљен је за учитеља Српске основне школе у селу Сливница, срез требињски. Као учитељ у Билећи, са радом је отпочео 1913. године и ту остаје до смрти. Према својим ученицима увијек се односио као према својим млађим друговима и пријатељима. У том духу понекад је примјењивао поступке који су често изазивали подозривост, као што је сакупљање љековитих биља, припремање чајева за ђаке и друго. Годинама је највише радио са дјецом другог разреда, с убјеђењем да се управо у том узрасту постављају основе за даље учење.

Лука Брада био је строг и праведан учитељ, а његови ђаци увијек су били међу најбољима. Оне ђаке који не би најбоље успјели савладати градиво увијек је грдио ријечима: „Кукавица ти јаје снијела.“ Као директор, настојао је да његова школа увијек буде међу првима и најбоља по успјеху.

У ранијем периоду свог живота припадао је организацији Млада Босна. Током Беликог рата био је добровољац у редовима српске војске, све до пада у заробљеништво у којем је остао све до ослобођења отаџбине. За храброст и патриотизам добио је многа одликовања, између осталог био је носилац Ордена Светог Саве првог реда.

Лука је био најистакнутији активиста у широком раду билећке читаонице „Владимир Гаћиновић“, а посебно у њеној драмској секцији. Велики значај придавао је тјелесном васпитању омладине, утичући у том смјеру и својим личним примјером као члан „Српских Сокола“. Био је првак Херцеговине у бацању кугле, а посебно је био познат по својим дугим пјешачењима. Истовремено, забиљежен је и као први фудбалер Билеће, о чему смо писали.

Носио је увијек „пашићевску браду“ и био познат под надимком Брада. У Рапалу, код Ђенове, 12. новембра 1920. године потписан је међународни уговор између Краљевине Италије и Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца којим је ријешено тзв. „Јадранско питање“. По овом уговору, Италији су припали Задар и неколико јадранских острва, а Ријека је проглашена Слободном Државом Ријеком. Лука се тада, у знак личног протеста, зарекао да се неће бријати све до ослобођења тог дијела наше територије. Одржао је дату ријеч, али је насилном смрћу био онемогућен да дочека остварење своје жеље.

Веома хуман човјек, надахнут осјећањем правичности и човјечности, Лука је био истински поборник пријатељства и љубави међу свим људима. То је нарочито дошло до изражаја 1918. године узимајући у заштиту локално муслимаско становништва од понеких осионих ослободиоца и комита.

Био је лични пријатељ југословенског краља Алексадра І Карађорђевића и присуствовао је на његовом вјенчању као позвани сват. Краљ Александар га је, једном приликом, даривао и официрском сабљом. Тада је са Луком био и Ибро Селимовић, и управо је он сачувао наведену сабљу од усташа 1941. године. Због наведеног, усташе су Ибровог сина сурово умориле у Јасеновцу.
Лука је предводио нашу делегацију и на сахрану Краљу Александру. Са њим су били и Гашо Новчић, Павле Глоговац, Симо Џелетовић и Ћамил Селимовић.
Према неким записима, чија се вјеродостојност вјероватно никада неће моћи провјерити, наведена група је тада припремала атентат на Геринга, у чему их је спријечио Војвода Пећанац.

Лукина карактерна личност дошла је до изражаја и када су 3. октобра 1935. године италијански фашисти отпочели свој империјалистички поход на тада једину независну и слободну афричку државу Абесинију (Етиопију), Лука је послао телеграм цару Хаилу Селасију у којем је изразио жељу да његова војска побиједи агресора. Од тада је одржавао стално пријатељство са наведеним владаром. Познато је да су међусобно размјењивали честитке за најрадоснији хришћански празник Божић.

Као велики родољуб, тешко је поднио капитулацију Југославије и долазак Хрватске геноцидне државе. Још је теже поднио смрт брата Душана и синовца Пера, оца и сина, које су убиле усташе августа мјесеца 1941. године. Њих су, у ствари, убили билећки муслимани из села Фатнице, испред њихове трговачке радње у Билећи.

Луку је пао у очајање и покушао да изврши самоубиство ножем. У томе су га спријечили, а потом одвезли у Дубровник у тамошњу болницу. Неколико дана касније, Макс Лубурић га је усмртио тупим предметом и бацио га кроз болнички прозор.

На његовој сахрани у Дубровнику, на православном гробљу Бонинову, 26. августа 1941. Године, последњу почаст одали су му и многи муслимани и Хрвати. Неколико година послије Другог свјетског рата земни остаци учитеља Луке Стијачића Браде пренесени су у Билећу и почивају на гробљу у Подосоју.