Мируше

Село у општини Билећа. Налази се на 320-470 м н. в., површине 10,24 км², удаљено око 7 км од општинског центра. Сједиште је истоимене мјесне заједнице. Разбијеног је типа. Дијелило се на Горње и Доње село, а његови засеоци били су: Гроци, Колањевићи, Кочарићи, Краљића до, Кула, Подградина, Подкосовац, Подкрш, Пријека њива и Цвилини. Изградњом ХЕ на Требишњици 1966/67. створено је Билећко језеро, а већи дио сеоског подручја је потопљен. Село је смјештено у котлини, између брда Влахиња и Јабуковац, и на лијевој обали Требишњице. Сеоски извори су: Бјелош, Ловнице, Милобод, Приспа, Студенац.

Према једном предању, село је добило име по разноврсном цвијећу јаког мириса. Према другом, село је названо по извјесној удовици Мири, која се у давној прошлости доселила са четири кћери. Постоји и предање да су послије Косовске битке исељеници из Метохије, из долине ријеке Мируше (притоке Белог Дрима), доспјели до долине Требишњице, гдје су се сусрели са сличним простором и назвали га Мируша.

На локалитетима Јоргован, Велика и Мала градина и Цвилини нађени су остаци градинских насеља из бронзаног или гвозденог доба, а на локалитету Луг 1 – некропола са пет већих и око 15 мањих тумулуса из бронзаног или гвозденог доба. Остаци римских насеља и утврда откривени су на локалитетима Долови или Крчевине, Луг 2, Велика и Мала градина, Сарачевине, а римска цигларска пећ на локалитету Врх. Средњовјековне некрополе налазиле су се на локалитетима: Горње село (четири стећка), Гробнице (48), Мируше 1 (20), Мируше 2 (девет) и Мостиште (33). Некрополе су потопљене акумулационим језером, а дио стећака измјештен је 1967. у Билећу. У Горњем селу налазили су се остаци средњовјековне Цркве Свете Петке Параскеве, а у засеоку Колањевићи била је Црква Светог Георгија. У дефтеру из 1701. у Нахији Рудине помиње се село Мируше, са пет хришћанских домаћинстава и три куле, од који су двије биле у рушевном стању.

Након Берлинског конгреса 1878, кроз мирушку котлину повучена је линија разграничења. Већи дио села ушао је у састав БиХ, а мањи дио припао је Црној Гори (Никшићка нахија). Аустро-угарске власти су у селу саградиле касарну, одакле се могао контролисати гранични простор.

Мируше су 1879. биле општина, којој су припадала села: Влахиња, Делеуша, Коравлица, Мируше, Мрежица, а имала је 94 домаћинства и 504 становника (472 православца и 32 муслимана); 1910. – 548 становника; 1921. – 554.

Село Мируше је 1879. имало 34 домаћинства и 239 становника (207 православаца и 32 муслимана); 1910. засебна села Колањевићи и Мируше заједно су имала 333 становника; 1948. Мируше, као јединствено село – 346; 1971. – 20; 1991. – четири (Срби); 2013. – два домаћинства и четири становника. Према подацима са терена, 2024. у селу је било једно домаћинство и два становника (породица Чокорило, слави Никољдан).

У селу су раније живјеле породице: Витковић, Вукајловић, Табаковић (крсна слава Никољдан), Гњато, Дутина (Св. Стефан), Дедијер (Св. Игњатије), Дрињак, Чукнић (Јовањ-дан), Комненић, Мишељић, Шутоња (Ђурђевдан), Папић (Лучиндан). Почетком ХХ вијека мјештани су се исељавали у САД (19 исељеника). Између 1924. и 1927. на Косово и Метохију и у Војводину иселило се 16 породица. Од краја 1964. до средине 1967. исељена је већина становништва.

Према предању, Дрињаци су поријеклом Калуђеровићи, а дошли су из села Чева (Цетиње), а Мишељићи из Херцег Новог. Из околине Никшића доселили су се Вукајловићи (село Риђани) и Чокориле (Враћеновићи). Дутине су, по породичном предању, из неког требињског села Котара. Гњате су се из Поповог поља преселиле у Мостар, а одатле их је бег Љубовић упутио у Мируше. Витковићи су живјели у селу Мостаћи код Требиња. Комненићи су се доселили са подручја Пилатоваца. Шутоње су поријеклом од Комненића. Табаковићи су дошли из сусједног села Мрежица. Чукнићи су поријеклом од Сворцана, а доселили су се из билећког села Корита.

Становништво се углавном бавило пољопривредом, највише сточарством. Изнад села, са источне стране, пролазила је ускотрачна жељезничка пруга која је, поред осталог, повезивала Билећу са Требињем, Чапљином и Мостаром. Ова пруга пуштена је у саобраћај крајем 1931, а укинута је маја 1976. Мируше су имале своју жељезничку станицу.

Са десне стране ријеке Требишњице пролазила је цеста, изграђена 1882, која је повезивала Билећу са Требињем. Данас је то магистрални пут Билећа-Требиње. Основна школа отворена је 1940. у кући Спасоја Комненића. Мјештани су се сахрањивали на гробљима код остатака Цркве Свете Петке Параскеве и код Цркве Светог Георгија. Електрична енергија уведена је 1956. године. Домаћинства су се снабдијевала водом са извора и из чатрња, а стока је напајана у Требишњици.

Приредили: Билећа – историја и занимљивости

Извори:

1. Енциклопедија Републике Српске, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука 2024.

Глигор Самарџић – Мируше.

Фотографије Рада Чокорило.